Život je bajka – Ana-Marija del Violin
Rajska muzika venecijanskih sirotica
Mnogi su maštali da ti prekrasni glasovi i tonovi dolaze iz raja, da muziku na takav način mogu da tumače samo devojke čija je lepota jednaka čaroliji koju su širile oko sebe. Međutim, često je bivalo upravo suprotno...
 |
| Znak raspoznavanja nađen kod ostavljene bebe: pocepani crtež ruže vetrova. |
„Muzika dopire s galerija zaštićenih ogradom od kovanog gvožđa, a izvode je isključivo devojke. Najstarija ima dvadeset godina. Nisam u stanju da zamislim ništa što bi moglo biti dražesnije i dirljivije od ove muzike. Ono što me je najviše potreslo, bile su upravo devojke ukletih sudbina koje su, uprkos toj tužnoj činjenici, omogućile tonovima da iz njih poteku u susret anđelima... Anđela su, uostalom, i same dostojne. Od kada sam ih čuo, samo sam o njima govorio...
’Ako vas baš toliko zanimaju’, rekao mi je gospodin Blond, ’ukoliko želite da ih vidite, mogu to da vam omogućim. Ja sam jedan od upravnika Bolnice milosti, pa vas pozivam na užinu s njima.’ Dok sam išao ka prostorijama u kojima su bile te skrivene lepotice, osetio sam da gorim ljubavnom groznicom kakvu nikada pre toga nisam iskusio. Gospodin Blond upoznao me je sa svakom od tih čuvenih sviračica i pevačica. Njihova imena i muzičko umeće bili su mi inače dobro znani. ’Dođi, Sofija’ – bila je užasna. ’Priđi, Katina’ - bila je slepa. ’Dođi, Betina’ - boginje su joj izobličile lice... Tek poneka nije imala neku veću fizičku manu. Dve ili tri izgledale su – podnošljivo. Počele su da pevaju. Bio sam skrhan. Za vreme užine, dok smo se šalili s njima, postale su razdragane. Ružnoća ne isključuje šarm i ja sam to ovom prilikom mogao da zaključim. Naposletku, moj pogled na njih promenio je i moj pogled na svet uopšte. Gotovo da sam se zaljubio u te ružne devojke.”
Crne gondole za devojčice iz Milosti
Ovo je deo iz „Ispovesti” Žan-Žaka Rusoa (1712–1778), čuvenog filozofa, ali i strasnog poklonika muzike. Muzike jedinstvene škole koja je bila na glasu tokom sedamnaestog i osamnaestog veka u čitavoj Evropi, venecijanskog prihvatilišta Ospedale della Pietá. U vreme kad je Ruso, poput mnogih uglednih ličnosti i plemića, posećivao ovu školu-sirotište, učitelj violine, dirigent i kompozitor (maestro dei concerti) u prihvatilištu bio je don Antonio Vivaldi, Crveni sveštenik, kako je slavnog kompozitora nazvao pisac Karlo Goldoni.
Ospedale della pietá bila je jedna od četiri dobrotvorne ustanove (konzervatorijuma, prihvatilišta ili bolnice) Venecijanske republike koje su osnovane u 14, a bile na vrhuncu u 17. i 18. veku. Tu su bila još i prihvatilišta za osiromašene ljude, bolesne od neizlečivih bolesti i sirotište. Bolnica milosrđa ili milosti, kako bismo mogli nazvati ovu školu, otvorena je 1346. godine u Veneciji da bi u njoj bila odgajana i muzički obrazovana napuštena novorođenčad, deca koju roditelji nisu želeli ili nisu bili u mogućnosti da odgajaju. Bila su to vanbračna deca, skriveni naslednici uglednih dama, ali i prostitutki. Neka deca rođena su s fizičkim nedostatkom, pa su samo zbog toga ostavljana ispred manastira. Upravo u tu svrhu na pročelju zdanja Bolnice milosti nalazio se poseban otvor u zidu gde su, uglavnom tokom noći, ljudi krišom ostavljali bebe. Gotovo svi su u zavežljaju imali neki znak raspoznavanja za budućnost: prerezani dukat, pocepani crtež, izvezenu maramicu, medaljon, prsten, nešto što bi moglo kasnije da posluži kao dokaz čiji su... Onda kad roditelj bude u mogućnosti da dođe i povede sa sobom svoje dete.
Deca su najpre, do šeste godine, boravila u takozvanoj maloj bolnici (Ospedaletto). Dečaci bi kasnije odlazili da izuče neki zanat, dok je devojčicama bila namenjena Bolnica milosti. Učitelji muzike pažljivo su ispitivali njihov sluh. One koje nisu bile muzički obdarene, postajale su vezilje ili su pomagale u kuhinji. Ostale su ceo život posvećivale samo jednoj veštini: muzici. Osim svakodnevnog napornog vežbanja, osnovna pravila ponašanja koja su devojke iz Bolnice milosti morale da slede bila su posvećenost (veri i muzici), skromnost, krotko držanje, ćutljivost, bespogovorna poslušnost... Za razliku od dečaka koji su napuštali sirotište čim bi se zamomčili, devojke iz Bolnice milosti mogle su tu da ostanu i do kraja života, ukoliko ih neko ne bi isprosio.
Zanimljivo je da manastir, crkvu i konak, tokom godina boravka, nikada nisu napuštale. Ponekad bi ih gondolom odveli do kuće kakvog člana upravnog odbora – svakako bogate i ugledne venecijanske ličnosti – gde bi nakratko održale koncert. Crne gondole s „devojčicama iz Milosti”, kako su ih zvali, kliznule bi do Rive delji Skjavoni, nazad u dom. Dakle, nikud nisu putovale, a njihova slava se ipak širila Evropom. Cenjeni gosti iz dalekih krajeva dolazili su u Veneciju baš da bi čuli kako sviraju ove devojčice.
 |
| Ana-Marija del Violin, virtuoz iz venecijanskog sirotišta, ilustracija Aleksandra Palavestre |
Muzički vrhunac Bolnica milosti doživela je za vreme umetničkog vođstva Frančeska Gasperinija, a potom njegovog naslednika, don Antonija Vivaldija (1678–1741). On je bio profesor i muzički upravnik, kompozitor i dirigent od kraja 1703. do 1740. godine, dakle, do trenutka kada je napustio Veneciju da bi, osiromašen i zaboravljen, umro u Beču, jula 1741. godine.
Skrivene iza ograde
Veliki deo svojih najpoznatijih koncerata don Antonio napisao je upravo za devojke iz Bolnice milosti. Te kompozicije veoma su zahtevne i nije ih lako svirati, što svedoči o velikom umeću venecijanskih sirotica koje su često svirale po nekoliko instrumenata. Danas, kad slušamo Vivaldijeve koncerte, ne razmišljamo o tome da su ta dela napisana za devojčice.
Veo tajne kao da je obavijao i njih i njihovog učitelja. O čuvenim violinistkinjama, violistkinjama, lautistkinjama, čelistkinjama, flautistkinjama i pevačicama prepričavale su se legende. Treba, međutim, imati u vidu da su one nastupale bezmalo skrivene. Svirale su na galeriji iza zida na kome je bila podignuta gusta ograda od kovanog gvožđa. Mnogi su maštali da ti prekrasni glasovi i tonovi dolaze iz raja, da muziku na takav način mogu da tumače samo prelepe devojke čija je lepota jednaka čaroliji koju su širile oko sebe. Međutim, često je bivalo upravo suprotno. Poneka od članica „Kćeri hora” zaista bi bila mlada i lepa, ali su većinom bile ružne. Neke su i ostarile svirajući u orkestru koji su činile „Kćeri hora” (Le figlie del choro). Uspevajući da vide samo obrise njihovih tela u istovetnim, skromnim haljinama, mnogi mladići iz najuglednijih mletačkih porodica smrtno bi se zaljubili. Dobijali bi posebno dopuštenje da ih upoznaju i zaprose, ukoliko im se dopadnu...
Opčinjenost devojačkim muzičkim umećem bila je tako jaka da zaljubljene buduće mladoženje nisu doživljavale razočaranje kad bi se pred njima našla devojka s nekim vidljivim fizičkim nedostatkom. Bili su to samo dokazi o velikoj moći muzike, veličanstvene muzike Antonija Vivaldija i savršenih tumača, kakve su bile štićenice Bolnice milosti.
Don Antonijeva miljenica
Među svim tim izuzetnim tumačima muzike izdvajala se jedna devojka. Kao što može da se pretpostavi, bila je miljenica profesora, don Antonija Vivaldija. I ona je ostavljena kao beba ispred manastira. Dali su joj ime Ana-Marija. Slavu je stekla kao Ana-Marija del Violin ili Ana-Marija od Violine. Osim violine, svirala je čembalo, violončelo, violu d’amore, lautu, teorbu, obou i mandolinu. O utisku koji je kao virtuoz i prelepa žena ostavila na mnogobrojne slušaoce, posetioce koncerata u Veneciji, ostale su mnogobrojne zabeleške. Antonio Vivaldi posvetio joj je bar dvadeset osam violinskih koncerata, kao i koncert za dve mandoline koji je svirala sa svojom prijateljicom iz sirotišta Marijanom del Kontralto...
 |
| Kanaletova slika Trga svetog Marka |
Nažalost, ne postoji nijedna sačuvana slika prelepe violinistkinje Ana-Marije del Violin. Izvesno je da je rođena u Veneciji 1696. godine. Kad je stupila u Bolnicu milosti, od prvog dana bila je učenica don Antonija. On je, po svoj prilici, odmah uočio njenu veliku obdarenost.
Kao što može da se pretpostavi, po siroticu Ana-Mariju niko nikada nije došao, tako da se ne zna ko su bili njeni roditelji. Umrla je u Bolnici milosti kao najslavnija violinistkinja svog vremena.
Da je bio svestan da je Ana-Marija pravi izuzetak među izuzetnim devojčicama, jasno se vidi iz jednog dokumenta koji svedoči o tome da joj je lično Vivaldi kupio violinu koju je platio čak dvadeset dukata, što je bila trećina njegove godišnje plate. Ana-Marijina slava dostigla je vrhunac dvadesetih i tridesetih godina 18. veka: najistaknutiji evropski plemići iz različitih zemalja dolazili su u Veneciju da bi čuli i upoznali prelepu Ana-Mariju del Violin. Mnogi su je i prosili... Uzalud. Ona je ostala verna svojoj jedinoj ljubavi – muzici. U muzeju Bolnice milosti ostala je do današnjih dana sačuvana pesma koju je nepoznati obožavalac posvetio Ana-Mariji del Violin:
Ispred svih, poput vođe
stoji mudra Ana-Marija, otelotvorenje boginje -
lepota sama. (...)
Violinu svira tako strasno,
ko je čuje, u raju se odmah stvori
ako je istina da anđeli tamo
sviraju tako ljupko. (...)
Zaista na svetu njoj nema ravne,
ni među muškarcima, niti ženama. (...)
Ni reči više prozboriti neću,
jer pomislićete da se u nju zaljubih!
Po prilici svoj, vi ste u pravu!
 |
| Antonio Vivaldi (1678–1741), učitelj devojaka iz sirotišta |
Život u romanu
Godine su prolazile. Ana-Marija del Violin napunila je pedesetu. Povukla se iza scene. Više nije nastupala na koncertima. Uzalud su pogledom tražili njene obrise na galeriji, iza rešetaka... Postala je maestra del choro, odnosno dirigentkinja hora i orkestra, i maestra del violin, profesor violine. Do kraja dugog života radila je s novim učenicama, štićenicama Bolnice milosti. Nikada nikud nije putovala. Poslušno je sledila pravila manastirskog života. Doživela je tužnu vest da je umro njen voljeni učitelj don Antonio koji joj je posvetio tolika dela. Umrla je 1782. godine u osamdeset šestoj godini. Bila je to gotovo nezamisliva starost za to vreme. Starost žene koja je doživela unutrašnji sklad. Njenim nestankom kao da je splaslo oduševljenje za muziku u Bolnici milosti. Učenice nisu bile tako vešte kao ranije i slava škole počela je polako da tamni.
Najveću italijansku nagradu za književnost „Strega” ove godine dobio je venecijanski pripovedač Ticijano Skarpa (1963) za roman „Stabat Mater”. Roman upravo govori o (izmišljenoj) violinistkinji, siročetu iz pomenutog prihvatilišta i učenici Antonija Vivaldija. Slavni kompozitor-sveštenik jedan je od glavnih junaka romana. Kao svedočanstvo o tajanstvenom životu obdarene violinistkinje, pisac se poslužio istinskim dokumentom, pocepanim crtežom ruže vetrova koji je baš u vreme kad je Vivaldi bio profesor u sirotištu, uz svoju devojčicu, ostavio neko od roditelja. I nikada se nije vratio s drugim delom crteža.
Autor: Mirjana Ognjanović
Izvornik: Politikin Zabavnik 3003, 2009
